Decenije su prošle otkako si napustio grad, zamenio ga drugim.
        - Molim Vas, želeo bih da zamenim grad  u kome sam do sada živeo za neki drugi.
        Niko se ne buni, ne primećuje da te više nema u gradu u kome si do tada živeo, grad nastavlja da funkcioniše. Tvoje iščeznuće se dogodilo neprimetno. Izvesti tu čaroliju ili biti deo nje: nestati na jednom i pojaviti se na drugom mestu.
        Nekoliko decenija kasnije se vraćaš u grad sa digitalnim foto-aparatom (koji je u međuvremenu izmišljen) i željom da fotografišeš ona mesta u gradu koja su imala značaja u tvom ranijem životu.
        Zamoliš slučajnog prolaznika da te fotografiše dok sediš na klupi ispred zgrade u kojoj si stanovao. Na naslonu klupe je urezano dvosložno žensko ime. Ti si prebacio ruku preko tog dela naslona. Kao da želiš da zagrliš tu nepostojeću devojku ili ženu. Mada je leto, avgust, na travnjaku je prvo opalo lišće. U podnožju tvojih nogu nekoliko opušaka dok si ti sandalom zgazio crveni omot čokoladnog deserta. Upravo tog trenutka dve osobe, muškarac i žena, ulaze u zgradu. Godine se vide na fasadi zgrade. Verovatno i na tvom licu.
         Slučajni prolaznik je pritisnuo okidač na foto-aparatu, snimio prethodno opisani trenutak, vraća ti foto-aparat, ti mu zahvaljuješ i on odlazi.
        Ostaješ da sediš na klupi. Okrećeš se i radoznalo posmatraš šta se dešava. Tvoje prisustvo pobuđuje pažnju zapuštene starice na terasi.
        - Koga vi tražite, gospodine? - pita te kreštavim glasom.
        Koga tražiš, šta čekaš? Direktno pitanje. Šta odgovoriti? 
        - Ja sam, gospođo, relikt prošlosti, neko ko je ovome prostoru nekada pripadao, bio njegov deo, kao što ste to Vi sada. A Vaša zapuštena, ruinirana zgrada je bila i moj dom sve dok nesmotreno nisam postavio pitanje: "Molim Vas, želeo bih da zamenim grad..."
        I, nećete verovati gospođo, mehanizam se pokrenuo: ispražnjen stan, pokućstvo natovareno u kamion pokriven ciradom. Stopedeset kilometara severnije istovaruje se u jedno decembarsko predvečerje na novobeogradsku ledinu i stvari se unose u nov stan.
        Goli, novi betonski zidovi kojima treba udahnuti život, pričati im o životu u jednom drugom gradu, o najboljoj dekadi dvadesetoga veka koja je prošla... Hladnim betonskim zidovima prekrivenim rebrastim tapetama. Zidovi mog ranijeg stana nisu ni znali šta su to tapete. Oni su poznavali pojmove: kreč, četke, moler, merdevine... Poznavali su čak i tu neobičnu i sada zaboravljenu reč - štricla. Možda je i vi pamtite gospođo?
        Prolaze godine. Pokušavam da gradim život u gradu u koji sam se doselio, okončam školovanje, nađem posao, zasnujem porodicu. Svu energiju trošim da bih realizovao te ciljeve. Grad koji sam napustio je zaboravljen. I onda, ovoga leta, iznenada dolazim u grad svog detinjstva i dečaštva. I ta čudna misao u mojoj podsvesti koja me muči: šta bi se dogodilo da ga nikada nisam ni napustio? Da sam ostao da živim u Vašem gradu, stanujem u Vašoj zapuštenoj zgradi?
        Eto, gospođo, to je odgovor na Vaše pitanje: nikoga ja ne tražim. Nikoga čak ni ne poznajem iz Vaše zgrade. Niti mene ko zna.

Na vrhu zgrade, iznad stanova, bila je terasa. Nekada je stanarima služila za sušenje rublja. U stvari, samo onima koji su stanovali u potkrovlju i nisu imali sopstvene terase. Drugu polovinu zgrade je prekrivao ravan krov. Bio je posut šljunkom. Na krov se sa terase moralo penjati metalnim merdevinama pričvršćenim za zid.
Nekada davno i u letnjim mesecima na njemu bi se sunčali neki od stanara zgrade. Najčešće, student sa drugog sprata i devojka iz prizemlja. Bili bi osamljeni, niko im ne bi smetao. Verovatno je između njih dvoje bilo izvesnih simpatija. (Verovatno je, ipak, preblaga reč, i zato je prikladnija, tačnija - sigurno.) Da li su njihova intimna druženja prolazila u bezazlenom ćaskanju ili bi odlazili i korak dalje, i prepuštali se nežnim dodirima i poljupcima? Smešteni iznad svih nas oni bi satima svoja tela izlagali suncu. Svoja naga, vrela tela. Kako su tako obnaženi jedno drugom morali delovati poželjno. Ta savršenost, skladnost njihovih mladih tela. Tela u punom životnom naponu, potpuna spremna da se upotrebe, stave u funkciju.
Stanovali smo na poslednjem spratu, i ja bih ponekad izašao na našu terasu i posmatrao šta se dešava ispred zgrade ili posmatrao obrise grada. Bio sam na školskom raspustu i dosađivao se. U takvim trenucima dešavalo bi se da sa krova doleti kamenčić i padne pored mene. Radoznalo bih pogledao gore, međutim njih dvoje bi se sakrili, povukli iza ivice. Igrali su se sa mnom, sa dečakom koji se dosađuje, nema sa kim da se druži. Ostajao bih na terasi i strpljivo čekao da se konačno otkriju, pokažu. Ponekad bi kamenčić ponovo doleteo dok bih ja gledao u drugom pravcu. Ponekad bih ih okrznuo krajičkom oka, video u njihovom naumu i tada bi sa krova dopro smeh.
Njihova tajna veza je kasnije prestala. Možda te jeseni, a možda sledeće? Mladić se vratio na studije u Beograd dok je devojka ubrzo i tiho napustila roditeljski dom. Udala se. Možda je mislila da mu na taj način prkosi, stavlja do znanja šta je izgubio, zauvek izgubio?
Niko se više ne penje na krov zgrade. Svakoga leta u medijima pričaju o ozonskoj rupi i štetnosti prekomerenog izlaganja suncu. U gradu je od tada izgrađeno nekoliko bazena, veštačko jezero na kraju grada je dobilo uređenu plažu. Ko je željan sunčanja, kupanja i, naravno, druženja tamo odlazi. Ravan krov na mojoj bivšoj zgradi je izgubio svaki smisao. Niko više i ne pokušava da ga osmisli. Kamenčića je i dalje sasvim dovoljno. Zimi su prekriveni snegom, ušuškani ispod belog, nežnog pokrivača, u proleće i jesen natopljeni vodom... Vlažni i hladni. Međutim, niko ih ne uzima u ruke, ne miluje, ne dodiruje, ne prinosi usnama ili obrazima kao neke relikvije. Relikvije na kojima su nekada ležala mlada, skladno oblikovana tela i ispisivala najromantičniji, najsuštinskiji deo svojih životnih priča.

SLAM - poetska vecer s nepredvidljivim ishodima
D.J. Bozhichnjak: Masha 
 Klub BOCK, FIS, Sarajevo. 
 26.12.2005. u 20.30h
 Nastupaju:
Nermin Aganovic
Sead Vrana
Haris Sahacic
Jasmina Gafic
Ajdin Husic
Ranko Milanovic-Blank
Broj za kontakt i info: Ajdin Husic - 061/536-944

 Dok žuto lišće prekriva ulice i trgove Lisabona ti se krećeš K-om. Pešice, kao i  uvek. Nikakav javni prevoz, sopstveni auto, pozajmljeni bicikl. K-om se kreće pešice. Dok hodaš trudiš se da ne zastaješ. Sam hodaš. Ne znaš, ne osećaš, šta ti je na nogama. Verovatno patike. Blackstone bež-boje. Patike koje nisu kupljene u K-u. U njima si došao u K.
 Ništa što je na tebi nije kupljeno u K-u. Nekada sve što si nosio, bilo je u njemu kupljeno. Koja drastična razlika! Tvoje nepostojanje u gradu je potpuno. Da umreš od muke, besa, koliko nisi deo grada! A svi ti obični smrtnici što pored tebe prolaze jesu njegov deo. Bez njih on ne bi mogao da postoji. Počeo bi da se ruinira, obrasta u korov, ptice i zverke bi ga naselile. Kakvo bi to sablasno mesto bilo! Ne bi smeo u njega da uđeš. 
Hodaš, ne zaustavljaš se. Vatrogasni dom! Hodaj dalje. Manjež, menza, nekad bila. Sada, omladinska zadruga.
Skver. Sve te na njemu zanima. Dovoljno je prepoznatljiv - kiosk sa štampom, poslastičarnica, kafana. Apoteka na uglu. Dugo bi se zadržao na skveru. Ispitivao ga, upoređivao sa njegovim ranijim izgledom. Dugo, vrlo dugo da ne moraš da hodaš. Hodanje kao osuda. Ne postoji mesto u gradu gde možeš, smeš, da se zaustaviš. Ništa u tom gradu ne smeš. Sve ti je zabranjeno. Jedva smeš da dišeš. Samo očekuješ da neko od prolaznika drekne: “Ne diši!” Zato dišeš isprekidano, na mahove. Tek kada se mimoiđeš sa prolaznicima.

Sve manje postojim u tom gradu. Moje mogućnosti da otputujem tamo svakim danom sve su manje. A upravo je to jedina dimenzija moga postojanja u Gradu: da ga posetim. 
U bilo kom trenutku mogu sesti u autobus ili voz i otputovati u Grad. Prošetati njegovim ulicama, sresti nekoga koga znam (previše optimisticno), javiti mu se, popricati sa njim i… ja postojim u Gradu, ima me u njemu! Grad ne može da me ignoriše, negira moje postojanje. 
Grad i ja smo se pretvorili u protivnike, neprijatelje. On želi moju smrt, ravnodušno ceka da je doživi. Moja egzistencija ništa mu ne znaci, dok ce moja smrt za Grad predstavljati pobedu, još jedan osvojeni poen. 
Sa tom svešcu svaki put dolazim u Grad. Osecam njegovu ravnodušnost, hladnocu. Ne samo prema meni vec prema svim stanovnicima Grada. Ali oni su, za razliku od mene, bezbrižni. Oni i ne slute da ih grad mrzi. Veselo hodaju ulicama, obavljaju svakodnevne poslove... A grad igra svoju surovu igru.

Upravo je izašla iz štampe nova, treća po redu, Webmanova knjiga kratkih priča "Nedovršene priče" u izdanju "Beogradske manufakture snove" (glavni urednik: Nemanja Mitrović). Knjiga sadrzi 25 kratkih prica od kojih su neke 'objavljene' i na ovom blogu.

Na B.O.R.G. FORUMU Porto je otvorio je diskusiju o "Poluostrvu":
Predstavljen nulti, probni broj Balkanskog književnog glasnika POLUOSTRVO – POLUOTOK – ПОЛУОСТРОВ – ПОЛУОСТРВО – FÉLSZIGET – GADISHULL. Poluostrvo će izlaziti jednom mjesečno, za sada samo u elektronskoj formi i donositi priloge najznačajnijih savremenih autora sa Balkanskog poluotoka. A u nultom broju predstavljeni su Rade Jarak, Roman Simić, Božidar Vasiljević, Zoran Bognar, Zoran Ilić te autori svekolikom blog pučanstvu poznatiji kao huMoon, Ida i Eduard Pranger.

Kao što je Zapad doprineo mnogim negativnim stereotipima u tretiranju Balkana, isto tako se balkanskim narodima može pripisati potreba za naglašavanjem posebnosti do mitomanskih razmera, pri čemu svaki narod treba suočiti sa onim što nije dobro u prošlosti...  piše u uvodniku svog eseja na web stranicama Poluostrva, Siniša Kovačević.
A nezahvalane uloge da strpljivo razmrsi to, na prvi ogled nerazmrsivo balkansko klupo, prihvatio se  Dušan Gojkov idejni pokretač Balkanskog književnog online magazina Poluostrvo
Dušan Gojkov (1965.)  pisac, radiofonski redatelj, novinar, radijski komentator i gastronom. Napisao nekoliko knjiga, režirao dvjestotinjak radio drama i radiofonskih eseja, kao i četrdesetak dokumentarnih televizijskih filmova. Pisao muziku za kazalište i radio. Glumio. Na daskama koje život  znače,  šetao filmskom vrpcom,  mogli ste ga čuti sa radija, vidjeti na malim ekranima. Uz sve to stigao je i dugo živjeti u inozemstvu, odakle je izvještavao, da ne pretjeram iz trideset i četiri zemlje. Trenutno živi u Beogradu i na stranicama Knjigomata.
I tako se pred nama našao nulti, probni broj Balkanskog književnog glasnika POLUOSTRVO – POLUOTOK – ПОЛУОСТРОВ – ПОЛУОСТРВО – FÉLSZIGET  – GADISHULL. Poluostrvo će izlaziti jednom mjesečno,  za sada samo u elektronskoj formi i donositi priloge najznačajnijih suvremenih autora sa Balkanskog poluotoka.
A u nultom broju predstavljeni su Rade Jarak, Roman Simić, Božidar Vasiljević, Zoran Bognar, Zoran Ilić te autori svekolikom blog pučanstvu poznatiji kao huMoon, Ida  i Eduard Pranger.
Književni glasnik Poluostrvo poziva na suradnju pa svoje tekstove, kao i primjedbe i sugestije možete dostaviti na: dusangojkov@sezampro.yu

BEOGRAD: 21.(sreda) i 22. (cetvrtak) decembra/prosinca 2005.
Promocija prvog i jedinog hard-core multi časopisa za knjizevnost i kulturu ALBUM (Sarajevo) – broj 24
Proteklo je prvih OSAM najtezih godina redovitog izlazenja.
Program
21.12. (sreda)
20.00h – LIVE: Radio emisija "Skriveni meridijan" na Banovom brdu, u trgovačkom centru Stankoma pored Galerije 73
22.12. (četvrtak)
12.00 h – Konferencija za medije. RIMSKA DVORANA, Gradska biblioteka u Knez Mihailovoj
18.00 h – Promocija, citanje iz ALBUMa i druge pikanterije. SKD, Književni magazin, Zmaj Jovina ulica
Činjenice o ALBUM-u: osnovan 1997. Prvi broj se pojavio marta 1998. Izlazi kao tromjesecnik u formatu A-5. Dosad objavljena 24 izdanja, s uradcima od preko 500 autora iz 25 zemalja u ukupnoj nakladi od 17.500 primjeraka i na 5.150 stranica. Objavljuje sve vrste teksta kao i likovne oblike (strip, fotografija, klasično i digitalno slikarstvo itd.).
Broj 24 uredili/e (abecednim redom): G. Dr. Ralf, Kopenhagen, Naida Šehic, Bihać, Ranko Milanovic-Blank (gl. i odg. urednik), Sarajevo; Selma Kešetovic, Tuzla; Srđan Simeunovic, Beograd; Zoran Ilic, Beograd; Željko Perovic, Maribor.
Na promociji u Beogradu ucestvuje cjelokupno uredništvo broja 24 uz aktivnu potporu ALBUM-ovih beogradskih autora kao i slobodoumne pismene publike. Ostali su takodjer dobrodosli.