ALEN ALISPAHIĆ je rođen 1977. godine u Sarajevu. Bez objavljene je knjige do sada. Njegove poezija, ali i proza, našla je mjesta u književnim časopisima Album(Sarajevo), Treći Trg(Beograd), Ostrvo, kao i francuskim književnim revijama Europe i Hopala! Učesnik je književnih susreta u organizaciji francuskog centra za kulturu Andre Malraux. Dobitnik je i treće nagrade Mak Dizdar za neobjavljenu knjigu pjesama.
Dve njegove do sada neobjavljene price: IMA TE PREVIŠE i ŽIVIO SAM U ORMARU mozete procitati na Prozaonline.

O gradu, davnom letu i generaciji tinejdžera koja u njemu živi, kreće se njegovim prašnjavim ulicama. O generaciji mladih koja želi nešto da nauči o životu gledajući filmove u bioskopu i na TV-u, slušajući radio i gramofonske ploče, čitajući tinejdž-časopise; želi da oblikuju svoje misli, izgled i ponašanje u skladu sa vladajućim trendovima. Traženje uzora: Mik Džeger, Marlon Brando, Džon Lenon... Tako su gladni života, provoda, da im se samo lepe, prijatne stvari dešavaju.
 Lenčarenje pored ivice gradskog bazena, posmatranje devojaka u šarenim bikinijima. Kako su zadovoljni kada uhvate pogled neke od njih, željno čekaju da je uveče sretnu na korzou.
 Leto na završetku šezdesetih godina dvadesetog veka. Gimnazija je završena i fakultet upisan, bilo u njihovom gradu, bilo u Beogradu. Brige su ostavljene za jesen, oktobar: sada je vreme uživanja, provoda. Treba iskoristiti sve resurse koje taj grad nudi.
 Ujutru ustaneš oko devet, na stolu te čeka doručak koji je majka pripremila, oblačiš se i liftom silaziš do prizemlja. Napuštaš zgradu i krećeš prema centru grada.  Tamo ćeš se sresti sa drugovima. Potom produžavate prema vojnom bazenu, jedinom u gradu. Sa razglasa se čuju aktuelne domaće rok-grupe: beogradske "Siluete" i "Elipse", zagrebačka "Grupa 220" i Mlinarčev "Osmijeh". Zoran Miščević peva svoj prepev "O, Dona". Zvuk električnih orgulja boji pregrejan letnji vazduh. Nebo u pozadini je plavo, prozirno plavo. Sunce je nevidljivo, skriveno ali sveprisutno.
 Lenjo ustaješ sa ubrusa i uranjaš u mlaku vodu bazena. Nekoliko puta energično preplivaš sa jednog na drugi kraj bazena. Zadovoljan si samim sobom. Istuširaš se i ponovo ispružiš na ubrusu. Zatvorenih očiju slušaš muziku.
 U vreme ručka se vraćaš kući. Majka, otac i ti obedujete uz vesti sa radija. Glas voditelja povremeno zvuči dramatično i očevo lice tada dobija zabrinut izraz. Za desert imate rashlađenu lubenicu koju otac seče na jednake kriške.
 Popodnevno dremanje i lenčarenje u krevetu uz listanje muzičkog časopisa.
 Uveče si ponovo u gradu. Tu su svi tvoji drugovi i drugarice iz razreda. Tako ste opijeni svojom mladošću, neiskvarenošću. Verujete da i svet koji vas okružuje nije zao. Imate pozitivistički pogled na dešavanja u prirodi i društvu kome vas uči škola, mediji, roditelji...
 Beskonfliktan svet koji hrabro korača u bolju i lepšu budućnost. I tvoje nasmejano tinejdžersko lice pripada tom svetu.
 Ponekad, kasno uveče, kada se vratiš iz grada, uz muziku sa radija razmišljaš o proteklom danu, o sebi. Pokušavaš dublje da sagledaš svet koji te okružuje.
 Vremenski period kome pripadaš čini ti se dovoljno opipljiv, dovoljno stvaran. Period koji ima svoju dužinu trajanja, svoj kontinuitet. Zvezdano nebo iznad grada je tako mirno, tako neutralno. Sferna kulisa iznad tvog grada i pedeset-šezdeset hiljada stanovnika koji svakodnevno bauljaju ulicama. Vladajuća ideologija im svakodnevno govori da njihov život ima smisla, neprestano ih animira da hrabro i ponosno koračaju ovim svetom.
 A, eto, ti si svršeni gimnazijalac, neko pred kim je budućnost. Lepša i bolja budućnost. Nešto ti, ipak, ne da mira, tera da u sve što te okružuje sumnjaš, prema svemu imaš blagu distancu. Možda te melanholična crta u tvom karakteru spašava da potpuno ne utoneš u vreme kome pripadaš, da sve što ti se servira ne uzimaš zdravo za gotovo? Međutim, brižljivo kriješ svoje sumnje, za sebe ih čuvaš. Znaš da je opasno, nepoželjno, kritikovati taj bezgranični zanos vladajuće ideologije.

BEOGRAD, 14. jula (SEEcult.org) - Ziri edicije “Istok - Zapad” Maticne biblioteke “Svetozar Markovic” iz Zajecara dodelio je dve ravnopravne nagrade, u iznosu od po 2.000 evra (u dinarskoj protivvrednosti), Vladimiru Kopiclu za knjigu pesama 'Smernice' i Dusanu Gojkovu i Elfridi Matuc Mahulj za roman 'Pisanje po vodi'.
Osim nagradjenih knjiga, u ediciji “Istok - Zapad” za 2006. godinu, na osnovu konkursa organizovanog povodom obelezavanja 140. godisnjice osnivanja Biblioteke u Zajecaru, bice objavljena i dela 'Tvornica' Dragane Mladenovic, 'Dve drame' Aleksandra Novakovica i 'Faustovski ekran' Dejana Ognjenovica, saopstio je ziri, posle sastanka u Beogradu.
Ziri su cinili Djordje Despic, Gojko Bozovic i Tihomir Brajovic (predsednik), a odluke je doneo nakon iscitavanja 259 rukopisa koji su prispeli na konkurs, koji su raspisali Opstina Zajecar i Maticna biblioteka 'Svetozar Markovic'.
U najuzem izboru bili su i rukopisi 'Parobrod na Senjaku' Gorana Malica, 'Razlicita lica' Aleksandra Saranca i 'Bez velikih reci' Miloša Petkovica.
Ziri je izrazio zadovoljstvo odzivom na konkurs i kvalitetom prispelih rukopisa.
Odabrani rukopisi bice objavljeni do 27. novembra 2006. godine u ediciji 'Istok - Zapad', u izdanju Maticne biblioteke 'Svetozar Markovic' iz Zajecara.

Autobus je vozio pored parka. Veće je čudo bilo što si u autobusu nego što si živ, u kom gradu stanuješ, šta u njemu radiš, da li si oženjen, imaš li decu, prijatelje…
 Autobus je vozio pored parka, putnici su bezbrižno čavrljali, uživali u letu, vožnji koja ih je vodila na obližnje gradsko kupalište… Sjedinjeni tim trenutkom: deca, žene, muškarci…
 Autobus je vozio pored parka, prozori su bili otvoreni i vreo avgustovski dan je ulazio u vozilo, milovao obraze putnika, kretao se po prašnjavom podu, zavlačio ispod sedišta… Kako je moguće da postoje takvi dani, izmaknu kontroli i pojave se, ukorače u živote ljudi? Stari, šareni autobus koji umesto da truli na gradskom otpadu leprša kao leptirić ulicama grada. Dan sličan snu. Trista šezdeset i četiri bezvrednih dana u godini da bi došao jedan vredan.
 I ti u autobusu imaš svoje mesto. Niko ne zahteva da ustaneš i ustupiš ga nekoj starijoj gospo|i, invalidu… Bezbrižno sediš na sedištu i gledaš oko sebe, uživaš u nepoznatim licima koje prvi put vidiš i nikada više nećeš videti. Lica mladih majki, njihove dečurlije, mladića i devojaka: sva su za tebe nepoznata.
 Smeješ se zajedno sa njima kao da im pripadaš. Želiš da im pripadaš, da oni veruju da im pripadaš i da celoga leta sa njima odlaziš na gradsko kupalište. Da im se učini da te ipak znaju, da su te oduvek znali:
 - Ma, da to je onaj…

Grad je za dečaka postojao jedino kao fudbalsko igralište, prašnjavi šljakasti teren na kraju grada. Sve drugo je bilo nevažno: prolaznici na ulicama, nastavnici i učenici u školi koju je pohađao, vozači i putnici u automobilima... Svi oni su bili nešto što treba negirati, ne priznati da postoji. Samo svakodnevno gutanje prašine na terenu na kraju grada jeste bilo stvarno; oblačići prašine koji ostaju za dečakom dok trči za loptom.
         Prethodno opisane slike su bezbojne, sive i lišene zvukova dok je dečak koji trči za loptom potpuno sam na igralištu, nema drugih dečaka. Jedini on prima, zaustavlja loptu, šutira je ispred sebe i istog trenutka počinje za njom da trči, udaljava prema drugom kraju terena. Trči ka ništavilu, tamo gde su svi drugi iz njegovog vremena. Linija horizonta označava početak tog sveta. Iza te tanke, crne linije su tadašnji stanovnici grada, njegovi školski drugovi, nastavnici, roditelji...

         I njegova tinejdžerska projekcija pripada tom iščezlom svetu. Kao da se samo na trenutak od njega otrgla da bi predstavila nekoliko davnih slika, posvedočila da je taj svet zaista postojao.

         Tu je i bivši dečak koji kao sredovečni muškarac stoji na drugom kraju igrališta. Posmatra dečaka koji pripada bezbojnom, crno-belom svetu kako izvodi svoju piruetu i potom sa loptom ispred sebe nastavlja da trči prema horizontu. Tamo će nestati, izgubiti se.
         Međutim, sredovečni muškarac može koliko puta želi dečaka ponovo da vrati na centar igrališta. Lopta se kotrlja prema dečaku, on je sa puno entuzijazma i energije zaustavlja i zajedno sa njom trči prema suprotnom kraju igrališta. Na njegovom mršavom telu su dres, šorts i kopačke. Rukavi dresa su predugački i prekrivaju dečakove šake.
         Dečakov svet je odavno prestao da postoji, i taj dres je odavno istrulio, kožne kopačke su se raspale... Osim sredovečnog muškarca niko ne može videti dečaka kako u letnje predvečerje izvodi fudbalske vragolije. Samo on poseduje tu moć.
         Korača prema centru igrališta, približava se dečaku. Na metar-dva od njega se zaustavlja. Jasno se vide dečakov srneći pogled, duge trepavice, prćast nos, nepravilni zubi i neočešljana kosa. Nestrpljivo očekuje loptu; čita se nemir u njegovim očima. I lopta se dokotrljala do dečaka. On je odlučno šutira nekoliko metara ispred sebe i trči za njom. Kada je stigne, ponovo je udara i to se ponavlja sve dok ne nestane na horizontu.
         Onda se ponovo pojavljuje ispred sredovečnog muškarca i očekuje iz kog će pravca doći lopta. Dečak kao da nije potpuno siguran da li će se ona ikada do njega dokotrljati, mada se to svaki put dogodi. Koncetrisanog, napetog pogleda prati let lopte ka sebi, onda postavi telo u položaj kome ga je trener učio i lopta je u njegovom posedu. Umirena leži ispred njegovih nogu.
         Sredovečni muškarac se okreće i odlazi. Iza njegovih leđa dečak i dalje vešto barata loptom. Kao da neka mala, neugledna vrata sakrivena u šipražju pored igrališta propuštaju muškarca da izađe iz tog dvovremenog sveta i vrati se u prozaičnu stvarnost. Pustom stazom korača kroz park. Ljudi koje će uskoro sresti na gradskim ulicama, čuti njihov žagor, onda buka automobila i glasna muzika iz mnogobrojnih kafića, neće mu doneti nikakvu radost, neće odagnati njegovu melanholiju.
         Neće pomoći da zaboravi dečaka i njegove snove.

Popis Webmanovih priča objavljenih na ovom blogu:
01. FOTOGRAFIJA
02. Na krovu
03. LISABON
04. JEDAN NA JEDAN
05. AMSTERDAM
06. LEGENDA RUMJANCEVA
07. Gđa Metuzalem iz Las(civnog) Vegasa
08. PERFORMANS
09. Anti-književnost
10. (Monotona) priča
11. Golman
12. Daleko, daleko...
13. Prvi maj 2005... 2006... 2007...
14. Igra
15. Veoma izmišljena priča
16. Trči, zeko, trči
17. Eden

BEOGRAD, 7. jula (SEEcult.org) - Sajt za proznu knjizevnost autora sa ex-yu prostora "Prozaonline" dopunjen je dvema pricama autorke Danijele Slavice-Milovic iz Sibenika - "The train leaves at eight" i "Pocetak petka".
Rodjena 1977. godine u Sibeniku, Danijela Slavica Milovic apsolventkinja je na Visokoj skoli za turisticki menadzment. Radila je kao novinar na Radio Ritmu i Radio Sibeniku, sada u redakciji Novog tjednika.
Do sada objavljivala kratke price i poeziju na nekim internet stranicama, knjizevnoj reviji "Urbani vracevi" i slicno.

Posle nekolicine izuzetno neplodnih književnih večeri u NS-u kojima sam prisustvovala (što aktivno, što pasivno) u poslednjih par meseci, sinoćni “internacionalni” skup je bio pravo osveženje na jučerašnjih +35 stepeni. Iskrena da budem, došla sam prilično skeptična u vezi s celom pričom jer sam se “zakačila” za pomen Marka Vidojkovića, koji mi baš i nije omiljen (pisac). On sinoć nije učestvovao (ne želim reći da je veče bilo dobro zahvaljujući tome), ali u svakom slučaju predrasude mi nisu bile na mestu! Sa desetak stolova, improvizovanom binom i nadasve raspoloženim prisutnima,”Bunker” je stvorio atmosferu slučnu onoj CIP-ovskoj (u plodnim danima, naravno): na okupu je bilo pedesetak ljudi iz raznih mesta ex-YU (bez da se te razlike primete u negativnom svetlu) i još jedanput je stvorena divna difuzija reči, muzike i prijateljstava… Rezultiralo je predstavljanjem ove antologije na način dostojan vrednosti njenih autora i truda uloženog u izdavanje iste. Iz prve ruke sam čula nekolicinu priča i (nazovite ovo net-marketingom, ako vam volja)- ali knjiga se čini vrednom kupovine. Dve urednice, Šejla i Olja, su je prezentovale svojim orginalnim, nadahnutim i ženski-šarmantnim nastupima, a celokupna ekipa je publici održala mini kurs o umeću spontane komunikacije (pogotovo kada je mikrofon u sred čitanja sletao u krilo), o moći harizme i entuzijazma i, najzad, o isplativosti upornosti i istrajanosti. Majstorski izrezbaren okvir celoj večeri dao je nastup zagrebačkih Momaka iz grada!:)(sa ženskim pratećim vokalom). Raspevani pank-rok-pop-jazz (?!)sastav pošteno je nasmejao i razigrao publiku pesmom “koja je nekada pripadala Marinku Rokviću, a sad je naša! Buahaha…” pa pesmom u čast ljubavi iz detinjstva - Tajči i, naravno, “Odom za sve Galebove”! Bend je zasluženo pokupio hrpu pozitivnih kritika, a moje pohvale posebno idu gitaristi i vokalu (Zoran Lazić, jedan od autora knjige i najbolji muški vokal koji sam čula u poslednje vreme!) Sve u svemu, lepo iskustvo, na momente vrlo poučno, i uz sve to opušteno i zabavno. Takvo je bilo veče u “Bunkeru”, a sumnjam da ću pogrešiti ako kažem da je takva i knjiga!