- Na početku našeg virtuelnog razgovora, ipak me zanima gde ste Vi, Predraže Crnkoviću? Možda će mi Vaš odgovor pomoći da vas materijalizujem u određenom prostoru, prostoru sa sasvim određenom geografskom širinom i dužinom?
- Uvek negde drugde. Ili, nikad nisam tamo gde nominalno »jesam«. Sama činjenica nezadovoljstva prezentom, sadašnjim mestom, i sama želja da se bude negde drugde, umanjuje prisustvo »ovde«. Od kad znam za sebe, hteo sam da budem drugde. I sámo planiranje odlaženja, već je prenelo dobar deo mog bitka »tamo«; budući da je projektovanje bivstvovanja ne samo »uslov«, kako bi se to ontički reklo, već jeste to bivstvovanje (budućnost je superiorni modus vremena, iz njega delujemo, jer svako planiranje, svaka namera, jeste istovremeno i zametak i ovaploćenje i početak izvršenja budućnosti, neke buduće »prošlosti«), i tim projektovanjem ja levitiram kao jogin nad navodnom sadašnjošću. Zato nemojte da se čudite što sam uglavnom rasejan i odsutan. Ja sam uvek već »tamo«… Po prastaroj dalekoistočnoj legendi, slikar je ušao u čamac na slici koju je u nevolji slikao i - umakao. Ono što pišem (očekujte i stripove), shvatam kao mini amfibiju, betmobil ili neko takvo čudesno prevozno sredstvo, u kojem sam već zauzeo zalet. I čekam pogodne okolnosti da se uputim. Ko sumnja, neka samo sačeka. Kad tad, od mene će ostati samo ono što sam napisao, ti nacrti za neki budući itinerer, pretpostavljeni brodski dnevnici i mogući putopisi iz zemalja u koje tek treba da stignem. Ne biste trebalo da verujete mojoj čitulji. Uostalom, već sam se slikao s naočarima za sunce…

- Biti balkanski (srpski, hrvatski, bosanski…) pisac jeste jedna tuga pregolema. Da li delite moje mišljenje?
- Da. Iako je moderno govoriti upravo suprotno. Tuga jeste, i to mislim pre svega na one koji se i pre »svega ovoga što nam se desilo« nisu osećali tu privezani nekim nacionalnim ili ideološkim sidrom, pa su i odranije hteli »negde drugde«. To jeste muka i zbog toga što je percepcija knjiga odavde osuđena na dva načina čitanja, što je lako biti sumnjiv pa i prokažen, što se traži »očekivana žvaka«, i slično. To nisu trivijalne muke. Ne treba glumiti srećnog patnika; osiromašenje, otežana putovanja, zao glas, to jeste muka i za pisce odavde. To je muka i uopšte, ali, kažem, i za one koji nisu samo zbog toga hteli da se izmeste, makar duhovno, već su to hteli još onda kada nas nije puko stanje ekonomije (ili istorije) teralo da poželimo da se preselimo. Tu mislim na ono stanje duha koje je Brodski izrazio u svom dnevniku pre čuvenog procesa, i koji odlomak iz dnevnika je sudinica, mislim, iskoristila da pokaže njegov antisovjetizam. U tom isečenom delu Brodski veli nešto ovako: »Gradska većnica u Stokholmu meni vredi više od praške citadele…« To što su se skoro sve lutalice razočarale u te svoje Sumatre, Rusije, Grenlande, Stokholme, »crveni džez« Nju Orleansa, ulice San Franciska…meni nije bitno. I rekao bih da je već isfurano i ono »nosiš nelagodu u sebi gde god da dođeš«. Ja ne priznajem svoju tamošnju nelagodu; samo ovdašnju. Eto, kao mogućnost, insistiram da je to »dolaženje na bolje mesto« samo projekt u toku. Znači, odgovor bi bio »muka je, ali neće doveka, evo, krećem, ima da prođem ispod duge«.

- Verujete li u postojanje Čitaoca? Da negde postoji njegovo veličanstvo Čitalac i da on čita Vaše knjige (Vaše priče… Vaše pesme…)
- Da. Na moje iznenađenje, s vremena na vreme otkrijem da me neko čita. Na najčudnijim mestima, najneverovatnijim povodima. I kada počnem da računam (a to je onda kada nisam u formi) koliko bi me koštalo da svakom svom čitaocu kupim po jednu »bajaderu« ili po 100 grama belgijskih pralina s marcipanom i krokantom (da ih častim), setim se da čitaoci nalaze mene, a ne ja njih. To što meni izgleda kao serendipity, u stvari je proces pripitomljavnja lisice, onako kako ga je opisao Egziperi. (Najbolje je ne poznavati svoje čitaoce.) Samo što još nisam provalio ko koga tu pripitomljava, ko je lisica, ja ili čitalac.

O autoru:
Poslednja vest: na tradicionalnom anonimnom konkursu dramskog programa Radio Beograda 2007. god. nagrađena je i drama “Kafu mi draga ispeci” Predraga Crnkovića.
U decembarskim brojevima za 2006. više književnih časopisa je objavilo njegove prevode proze, poezije i esejistike s danskog, ninoška i bukmola, švedskog, engleskog i islandskog – Zlatna Greda, Književni magazin, Polja, Beogradski književni časopis i Slovesa (Banjaluka); a Sveske iz Pančeva u jesenjem broju. U januaru 2007. to je učinio web magazin BKG, u martu Književni list, a u broju 17 niške Gradine uskoro izlazi poezija i esejistika u prevodu s danskog i švedskog.
Kolumnista DOP magazina, a uskoro i Lupige (ko zna, shvatiće).
Prozu, kritiku i eseju objavljivao i na web stranicama - Knjigomat, BKG, Locutio i Zetna.
Krajem oktobra 2006. sajt za ex-yu prozu Prozaonline mu je objavio elektronsku knjigu “Zita”.
Knjiga prevoda sa slovenačkog (filmski memoari) i danskog (proza) u pripremi, koja baš dugo traje, ali se neumitno bliži kraju.

Zbirka priča mu stoji kod jednog izdavača, a možda do sada i leži (i spava…).

Nekoliko gotovih prevoda možda samo skuplja prašinu kod nekolikih izdavača; šteta para za print i koričenje, ali nikad se ne zna…