- Na početku našeg virtuelnog razgovora, ipak me zanima gde ste Vi g-dine PMP (Prljavi mali praščić Iznogoud)? Možda će mi Vaš odgovor pomoći da vas materijalizujem u određenom prostoru, prostoru sa sasvim određenom geografskom širinom i dužinom?
- Biti balkanski (srpski, hrvatski, bosanski...) pisac jeste jedna tuga
pregolema. Da li delite moje mišljenje?
- Prvenstveno se piše zbog samog sebe, a onaj koji je počeo pisati ovdje s
namjerom da se obogati gadno se prevario. Ako krenete pisati zato što volite,
onda to i nije tako tužno. Ne možete ni očekivati da vam zasađeni voćnjak
donese dobit već prve godine. Sve su to državice sa malo stanovnika od kojih
velika većina ne čita dobre knjige nego "Svet" i slične budalaštine,
žutu štampu. Treba biti svjestan tih geografskih, kulturnih i ekonomskih
odrednica i tako se postaviti. Ako očekujemo da pisanjem obezbjedimo
egzistenciju, bolje da se okrenemo nekom drugom poslu. Ovdje se piše iz hobija
i samo rijetki, ali baš rijetki mogu računati na finansijsku dobit. Na kraju
krajeva, svoj prvi roman sam napisao zbog sebe, ne bih ga mijenjao da bih
postigao veći tiraž. Mene veseli samo pisanje, a ono što me brine je izdavaštvo
i kriterijumi po kojima se nešto objavljuje, a nešto drugo odbacuje. Sva sreća
pa ću ove godine konačno diplomirati pa ću kao građevinski inženjer moći
ležerno pisati ono što mi se piše ne misleći na novac i ustupke i kompromise
prema izdavačima, ne opterećujući se novcem. Kad idete u osnovnu školu onda vas
nastavnici tjeraju da popravljate jedinice. Kad ste u gimnaziji, profesore nije
briga, nekad vas samo opomenu, ali nije im teško ni zaključiti jedinicu. Kad
ste punoljetni i krenete na fakultet profesori i ne znaju za vas i uopšte ih
nije briga. Budući da smo punoljetni jasno je da se sami trebamo boriti za
čitaoce. I ja to radim.
- Vjerujem i u Deda Mraza dok za Boga nisam siguran, pa tako vjerujem i u čitaoca na ovim prostorima. Ima ih, treba ih potražiti, uz malo sreće moguće ih je i naći. Ja sam neke svoje čitaoce vidio, a nekoliko njih čak i upoznao. A oni su hvalili ono što sam napisao i ja sam im zahvalan na tome, uživam u tome slično kao što su oni uživali čitajući moje rečenice. Čitaoce stvara reklama. To dokazuju i besmislene i bezvrijedne erotske i slične pričice koje se prodaju u velikim tiražima, velikim za naše pojmove. Ima i onih što pišu u zatvoru pa ostvaruju neviđene tiraže zbog svoje reputacije. Pitanje je šta tu ima da se pročita i da li su to stvarno čitaoci. Sličnu paralelu možemo povući i na ovom blogu, da li se postovi čitaju da bi bili pročitani ili zato da bi se mogao ostaviti komentar? Tako je i sa knjigama. Knjiga je proizvod kao i svaki drugi, bez jake reklame nema uspjeha, ako pod uspjehom smatramo veći broj onih koji knjigu pročitaju, a jedino to daje pun smisao. U moru knjiga neko treba uzeti baš moju i vidjeti šta sam napisao, to nije lako. Nije dovoljno samo napisati, treba se potruditi da ljudi saznaju da takvo šta postoji. Samo na taj način napisano može doći do čitalaca i izboriti se sa sudbinom knjige, izbjeći to da za djelo čuje samo malo više ljudi nego dok je sve bilo na piščevom hard disku.
~ home