O gradu, davnom letu i generaciji tinejdžera koja u njemu živi, kreće se njegovim prašnjavim ulicama. O generaciji mladih koja želi nešto da nauči o životu gledajući filmove u bioskopu i na TV-u, slušajući radio i gramofonske ploče, čitajući tinejdž-časopise; želi da oblikuju svoje misli, izgled i ponašanje u skladu sa vladajućim trendovima. Traženje uzora: Mik Džeger, Marlon Brando, Džon Lenon... Tako su gladni života, provoda, da im se samo lepe, prijatne stvari dešavaju.
 Lenčarenje pored ivice gradskog bazena, posmatranje devojaka u šarenim bikinijima. Kako su zadovoljni kada uhvate pogled neke od njih, željno čekaju da je uveče sretnu na korzou.
 Leto na završetku šezdesetih godina dvadesetog veka. Gimnazija je završena i fakultet upisan, bilo u njihovom gradu, bilo u Beogradu. Brige su ostavljene za jesen, oktobar: sada je vreme uživanja, provoda. Treba iskoristiti sve resurse koje taj grad nudi.
 Ujutru ustaneš oko devet, na stolu te čeka doručak koji je majka pripremila, oblačiš se i liftom silaziš do prizemlja. Napuštaš zgradu i krećeš prema centru grada.  Tamo ćeš se sresti sa drugovima. Potom produžavate prema vojnom bazenu, jedinom u gradu. Sa razglasa se čuju aktuelne domaće rok-grupe: beogradske "Siluete" i "Elipse", zagrebačka "Grupa 220" i Mlinarčev "Osmijeh". Zoran Miščević peva svoj prepev "O, Dona". Zvuk električnih orgulja boji pregrejan letnji vazduh. Nebo u pozadini je plavo, prozirno plavo. Sunce je nevidljivo, skriveno ali sveprisutno.
 Lenjo ustaješ sa ubrusa i uranjaš u mlaku vodu bazena. Nekoliko puta energično preplivaš sa jednog na drugi kraj bazena. Zadovoljan si samim sobom. Istuširaš se i ponovo ispružiš na ubrusu. Zatvorenih očiju slušaš muziku.
 U vreme ručka se vraćaš kući. Majka, otac i ti obedujete uz vesti sa radija. Glas voditelja povremeno zvuči dramatično i očevo lice tada dobija zabrinut izraz. Za desert imate rashlađenu lubenicu koju otac seče na jednake kriške.
 Popodnevno dremanje i lenčarenje u krevetu uz listanje muzičkog časopisa.
 Uveče si ponovo u gradu. Tu su svi tvoji drugovi i drugarice iz razreda. Tako ste opijeni svojom mladošću, neiskvarenošću. Verujete da i svet koji vas okružuje nije zao. Imate pozitivistički pogled na dešavanja u prirodi i društvu kome vas uči škola, mediji, roditelji...
 Beskonfliktan svet koji hrabro korača u bolju i lepšu budućnost. I tvoje nasmejano tinejdžersko lice pripada tom svetu.
 Ponekad, kasno uveče, kada se vratiš iz grada, uz muziku sa radija razmišljaš o proteklom danu, o sebi. Pokušavaš dublje da sagledaš svet koji te okružuje.
 Vremenski period kome pripadaš čini ti se dovoljno opipljiv, dovoljno stvaran. Period koji ima svoju dužinu trajanja, svoj kontinuitet. Zvezdano nebo iznad grada je tako mirno, tako neutralno. Sferna kulisa iznad tvog grada i pedeset-šezdeset hiljada stanovnika koji svakodnevno bauljaju ulicama. Vladajuća ideologija im svakodnevno govori da njihov život ima smisla, neprestano ih animira da hrabro i ponosno koračaju ovim svetom.
 A, eto, ti si svršeni gimnazijalac, neko pred kim je budućnost. Lepša i bolja budućnost. Nešto ti, ipak, ne da mira, tera da u sve što te okružuje sumnjaš, prema svemu imaš blagu distancu. Možda te melanholična crta u tvom karakteru spašava da potpuno ne utoneš u vreme kome pripadaš, da sve što ti se servira ne uzimaš zdravo za gotovo? Međutim, brižljivo kriješ svoje sumnje, za sebe ih čuvaš. Znaš da je opasno, nepoželjno, kritikovati taj bezgranični zanos vladajuće ideologije.