Decenije su prošle otkako si napustio grad, zamenio ga drugim.
        - Molim Vas, želeo bih da zamenim grad  u kome sam do sada živeo za neki drugi.
        Niko se ne buni, ne primećuje da te više nema u gradu u kome si do tada živeo, grad nastavlja da funkcioniše. Tvoje iščeznuće se dogodilo neprimetno. Izvesti tu čaroliju ili biti deo nje: nestati na jednom i pojaviti se na drugom mestu.
        Nekoliko decenija kasnije se vraćaš u grad sa digitalnim foto-aparatom (koji je u međuvremenu izmišljen) i željom da fotografišeš ona mesta u gradu koja su imala značaja u tvom ranijem životu.
        Zamoliš slučajnog prolaznika da te fotografiše dok sediš na klupi ispred zgrade u kojoj si stanovao. Na naslonu klupe je urezano dvosložno žensko ime. Ti si prebacio ruku preko tog dela naslona. Kao da želiš da zagrliš tu nepostojeću devojku ili ženu. Mada je leto, avgust, na travnjaku je prvo opalo lišće. U podnožju tvojih nogu nekoliko opušaka dok si ti sandalom zgazio crveni omot čokoladnog deserta. Upravo tog trenutka dve osobe, muškarac i žena, ulaze u zgradu. Godine se vide na fasadi zgrade. Verovatno i na tvom licu.
         Slučajni prolaznik je pritisnuo okidač na foto-aparatu, snimio prethodno opisani trenutak, vraća ti foto-aparat, ti mu zahvaljuješ i on odlazi.
        Ostaješ da sediš na klupi. Okrećeš se i radoznalo posmatraš šta se dešava. Tvoje prisustvo pobuđuje pažnju zapuštene starice na terasi.
        - Koga vi tražite, gospodine? - pita te kreštavim glasom.
        Koga tražiš, šta čekaš? Direktno pitanje. Šta odgovoriti? 
        - Ja sam, gospođo, relikt prošlosti, neko ko je ovome prostoru nekada pripadao, bio njegov deo, kao što ste to Vi sada. A Vaša zapuštena, ruinirana zgrada je bila i moj dom sve dok nesmotreno nisam postavio pitanje: "Molim Vas, želeo bih da zamenim grad..."
        I, nećete verovati gospođo, mehanizam se pokrenuo: ispražnjen stan, pokućstvo natovareno u kamion pokriven ciradom. Stopedeset kilometara severnije istovaruje se u jedno decembarsko predvečerje na novobeogradsku ledinu i stvari se unose u nov stan.
        Goli, novi betonski zidovi kojima treba udahnuti život, pričati im o životu u jednom drugom gradu, o najboljoj dekadi dvadesetoga veka koja je prošla... Hladnim betonskim zidovima prekrivenim rebrastim tapetama. Zidovi mog ranijeg stana nisu ni znali šta su to tapete. Oni su poznavali pojmove: kreč, četke, moler, merdevine... Poznavali su čak i tu neobičnu i sada zaboravljenu reč - štricla. Možda je i vi pamtite gospođo?
        Prolaze godine. Pokušavam da gradim život u gradu u koji sam se doselio, okončam školovanje, nađem posao, zasnujem porodicu. Svu energiju trošim da bih realizovao te ciljeve. Grad koji sam napustio je zaboravljen. I onda, ovoga leta, iznenada dolazim u grad svog detinjstva i dečaštva. I ta čudna misao u mojoj podsvesti koja me muči: šta bi se dogodilo da ga nikada nisam ni napustio? Da sam ostao da živim u Vašem gradu, stanujem u Vašoj zapuštenoj zgradi?
        Eto, gospođo, to je odgovor na Vaše pitanje: nikoga ja ne tražim. Nikoga čak ni ne poznajem iz Vaše zgrade. Niti mene ko zna.