Ići na susret sa devojkom koji se neće dogoditi, za koji znaš da ne može da se dogodi. Ispred pozorišta gde treba da se sretnete kupiti buket đurđevka. Držati ga u ruci. Znati da si jedini mladić kome je zakazala susret za deset godina. Taj romantični obol.
Devojka neće doći. Ona je na drugom mestu i nema ništa sa ovim svetom. Ipak je čekaš. Pet-deset minuta. Ne okrivljuješ rat za vašu tragičnu sudbinu. Sebe kriviš, međutim nastavljaš da živiš.
Devojka je bila pilot. Njoj u susret je letela neprijateljska eskadrila. Za lukavog Nemca koji je prošpartao nebo Evrope predstavljala je lak plen. Nije ni slutio koliko je borba neravnopravna. Da je oborio devojku koja nije završila nikakve vojne škole i imala bezbroj sati leta, već je bila otrgnuta iz školskih klupa. Ne želim o sukobu dobra i zla, komunizma i fašizma!
Neka osnovna ili srednja škola, ulica, stambena četvrt ili fabrika nosiće devojčino ime. Ništa to ne znači! Škole mogu da se zovu i X, Y, Z. Zar je važno kako se zovu?!
 Mladić je došao na sastanak, ispunio obećanje, zadatak. Došao je autom. Tako je i obećao. Ništa ga više nije vezivalo za devojku. Tanka nit, obećani susret i on pripada prošlosti. Pokrenuo je motor automobila i moskovskim bulevarima krenuo u majsku noć.
 Osam stubova je bilo ispred pozorišta i mladi su se decenijama ispod njih sastajali.
         - Sastaćemo se u prolazu između srednjih stubova teatra - rekla je devojka. - Za deset godina.
         Deset godina je zvučalo kao Večnost. “Za deset godina” je zvučalo kao: nikada. Nikada to neće doći. A došlo je, brzo je prohujalo deset godina.
         Bilo je pozorišta, mladića, obećanog automobila, starog opela kupljenog na otpadu, jedino devojke nije bilo. Devojke koja je bila stvorena za bolji, humaniji svet, koja nije kalkulisala i pristajala na preživljavanje.
         Ostajemo mi, i često ne razumemo takve kao što je bila ta devojka, Ženja Rumjanceva. Strani su nam, tuđi. Ne doživljavamo ih ni da su bolji od nas. Svet je dovoljno velik da postoje i oni i mi.
         Mi smo taj mladić, Serjoža. Naš nagon za puko preživljavanje je malo jače izražen, potcrtan.
         I evo kako zapisujemo “Legendu Rumjanceva”, analiziramo, preispitujemo, Ženjine poteze. I tako nastaje, rađa se “Legenda Rumjanceva”, prenosi, pamti.
         Pozorište u Moskvi i njegovih osam stubova na ulazu ostaće upamćeni po Ženji, dok će se prolaz izmeđe četvrtog i petog stuba zvati “Prolaz Rumjanceva”. Svakog dvadeset i devetog maja buketi đurđevka počivaće u podnožju stubova. Beleće se njihove glavice. Pre predstave, na pozornicu će izaći direktor teatra i reći: 
         - Večerašnja predstava se igra u čast Ženje Rumjanceve.
         Vreme se strelovito udaljava od nas i Ženje. Odavno su umrli njeni roditelji i taj mladić, Serjoža, umro je kao sedamdesetogodišnji starac, nestao je i stari opel, drveni čamac sa ravnim dnom kojim su se njih dvoje vozili po ribnjaku onog kišnoga dana kada su imali po sedamnaest godina. 
         Nikada nije postala astronom. Tako je volela zvezde, poznavala ih, kao gimnazijalka odlazila u planetarijum.
- Iza ekvatora zvezdano nebo je kao prevrnuto - govorila je ushićeno. 
         Posle gimnazije, otišla je u Lenjingrad, upisala studije astronomije. Onda je započeo rat. Hrabro se vinula u nebo, postala pilot, major sovjetske avijacije. Obukla vojničku uniformu i prihvatila da bude običan pion na tabli svetskih događaja. Postojao je deo stvarnosti koji je i za nju bio nedokučiv. Tako živeti, rezonovati o životu, nije moglo da rezultira dugim bitisanjem na ovom svetu. 
         Rat se završava, Ženje više nema, Serjoža objavljuje zbirku priča. Približava se i 1949. godina. Došao je i maj. U prolazu između srednjih stubova teatra stajala je “mršuljava sivooka devojka u patikama”. “Mršuljava sivooka devojka u patikama” je zauzela Ženjino mesto. U zakazano vreme i na zakazanom mestu ona je stajala. Na svetu će uvek biti dovoljno jedinki da se u dogovoreno vreme i na dogovorenom mestu nađe bar jedna. Cveće je završilo u njenim rukama.
         Zvezde na nebu žmirkaju kao i onda kada ih je Ženja posmatrala kroz teleskop.
         Retko dižem pogled ka nebu. Ne zanimaju me zvezde. Nisu one ono što mi o njima mislimo. Nisu naša romantična predstava o njima već imaju svoj život, buran život.
         Moskva je više ne pamti. Petnaest miliona stanovnika Moskve ne zna ništa o Ženji. Znaju o Mekdonalds restoranima, Rolingstounsima, Bilu Gejtsu, Madoni, Stivenu Spilbergu i Silvesteru Stalone. Jedino je Ženja Rumjanceva za njih potpuna nepoznanica. Ona pripada nečemu što Moskovljani žele što pre da zaborave: komunističkoj prošlosti njihove države.
         Ali, “Legenda Rumjanceva” živi.
         Jednoga leta spremajući se da posle toliko godina poseti rodni grad pisac ove, svojevrsne remake priče u putnoj torbi je poneo knjigu sa pričom “Ženja Rumjanceva” ruskog pisca Jurija Markoviča Nagibina.
         Umesto susreta devojke i mladića to je bio susret grada i sredovečnog muškarca. Susret se nije dogodio za deset već trideset godina. I piščev grad je imao pozorište. Na ulazu je, umesto osam, bilo četiri stuba. I mladi se nisu nikada ispod njih sastajali.
         Plašio se grada, naslućivao da on može da mu nanese bol, i da je dolazak u grad potpuno pogrešan, suvišan.
         Zato mu je i bila neophodna priča o hrabroj Ženji, o osobi kakva on nikada neće biti. Priča koju će potajno da čita uveče, pred spavanje, i koja će ujutru počivati na niskom ovalnom stočiću dok se bude spremao da krene da obavlja sitne, nevažne poslove po gradu.