Sve manje postojim u tom gradu. Moje mogućnosti da otputujem tamo svakim danom sve su manje. A upravo je to jedina dimenzija moga postojanja u Gradu: da ga posetim. 
U bilo kom trenutku mogu sesti u autobus ili voz i otputovati u Grad. Prošetati njegovim ulicama, sresti nekoga koga znam (previše optimisticno), javiti mu se, popricati sa njim i… ja postojim u Gradu, ima me u njemu! Grad ne može da me ignoriše, negira moje postojanje. 
Grad i ja smo se pretvorili u protivnike, neprijatelje. On želi moju smrt, ravnodušno ceka da je doživi. Moja egzistencija ništa mu ne znaci, dok ce moja smrt za Grad predstavljati pobedu, još jedan osvojeni poen. 
Sa tom svešcu svaki put dolazim u Grad. Osecam njegovu ravnodušnost, hladnocu. Ne samo prema meni vec prema svim stanovnicima Grada. Ali oni su, za razliku od mene, bezbrižni. Oni i ne slute da ih grad mrzi. Veselo hodaju ulicama, obavljaju svakodnevne poslove... A grad igra svoju surovu igru.