Dok žuto lišće prekriva ulice i trgove Lisabona ti se krećeš K-om. Pešice, kao i  uvek. Nikakav javni prevoz, sopstveni auto, pozajmljeni bicikl. K-om se kreće pešice. Dok hodaš trudiš se da ne zastaješ. Sam hodaš. Ne znaš, ne osećaš, šta ti je na nogama. Verovatno patike. Blackstone bež-boje. Patike koje nisu kupljene u K-u. U njima si došao u K.
 Ništa što je na tebi nije kupljeno u K-u. Nekada sve što si nosio, bilo je u njemu kupljeno. Koja drastična razlika! Tvoje nepostojanje u gradu je potpuno. Da umreš od muke, besa, koliko nisi deo grada! A svi ti obični smrtnici što pored tebe prolaze jesu njegov deo. Bez njih on ne bi mogao da postoji. Počeo bi da se ruinira, obrasta u korov, ptice i zverke bi ga naselile. Kakvo bi to sablasno mesto bilo! Ne bi smeo u njega da uđeš. 
Hodaš, ne zaustavljaš se. Vatrogasni dom! Hodaj dalje. Manjež, menza, nekad bila. Sada, omladinska zadruga.
Skver. Sve te na njemu zanima. Dovoljno je prepoznatljiv - kiosk sa štampom, poslastičarnica, kafana. Apoteka na uglu. Dugo bi se zadržao na skveru. Ispitivao ga, upoređivao sa njegovim ranijim izgledom. Dugo, vrlo dugo da ne moraš da hodaš. Hodanje kao osuda. Ne postoji mesto u gradu gde možeš, smeš, da se zaustaviš. Ništa u tom gradu ne smeš. Sve ti je zabranjeno. Jedva smeš da dišeš. Samo očekuješ da neko od prolaznika drekne: “Ne diši!” Zato dišeš isprekidano, na mahove. Tek kada se mimoiđeš sa prolaznicima.