Stajati ispred ulaza u stambenu zgradu, poslednjoj svojoj adresi u K-u, i znati da ne postoji nijedan razlog da se zakorači u taj prostor. Trebalo bi biti veoma maštovit, pa smisliti bar jedan razlog zbog kojeg bi on, Nepoznati, kročio u zgradu. Još manje je bilo razloga da pređe nekoliko izlizanih stepenika, pozove lift i odveze se do poslednjeg sprata. Izađe iz lifta i, jedno vreme, stoji pred vratima obeleženim brojem dvadeset i osam. Pred vratima čiji je prag toliko puta prelazio, čije je električno zvonce nebrojeno puta pritiskao nestrpljiv da majka što pre otvori vrata. Pamti čak i šarenu krparu koja im je služila kao otirač.
Potom se okrenuti, ponovo ući u lift, sići do prizemlja, potražiti najbližu knjižaru i kupiti tridesetak primeraka neke jeftine knjige. Na primer, zbirku pesama domaćeg autora. U svaki primerak napisati kratku poruku: “Ovo je skroman poklon od nekadašnjeg komšije koji je godine X i godine Y stanovao u Vašoj zgradi”, i knjige ubaciti u poštanske sandučiće.
Popodne oko tri-pola četiri ponovo doći, sesti na klupu ispred zgrade i gledati kako stanari dolaze sa posla, otvaraju poštanske sandučiće i umesto pisama ili telefonskih računa nalaze knjige. Zbunjeni drže ih u rukama, otvaraju, listaju... Ipak je odnose svojim domovima. Možda će pojedini od njih pročitati knjigu i zaključiti da je sasvim dobra? Reći: “Niko mi godinama nije poklonio knjigu. Dobro je da još neko veruje u snagu pisane reči.”