Retko je dolazio u taj gradić. Jednom u dve ili tri godine. Kišnog i prohladnog proleća ponovo se u njemu našao. Koračao je glavnom ulicom i pevušio:
    "Daljine me vuku
    više volim... more
    nego mirnu luku."
    Pokušao je da se seti koja reč dolazi pre reči more. Nemirno ili modro?
    Stao je. Setio se! U mestu radi njegov prijatelj. Skrenuo je u bočnu  ulicu, i uputio prema žutoj dvospratnoj zgradi. Prijatelj je bio tamo, a situacija u kojoj ga je zatekao bila mu je poznata: nagnut nad šahovskom tablom razmišljao je koji potez da povuče.
    Srdačno su se pozdravili dok je partiju šaha prijatelj morao da prekine. Pre nego što su seli za dugački sto presvučen zelenom čojom otišao je da naruči kafu. Pričali su o gradu u kome su, nekada, zajedno radili, o zajedničkim poznanicima.
    Kakvog je imalo smisla pominjanje davno prohujalih dana? Bolje da su odigrali partiju šaha, a da nisu progovorili ni reč.