Autobus je vozio pored parka. Veće je čudo bilo što si u autobusu nego što si živ, u kom gradu stanuješ, šta u njemu radiš, da li si oženjen, imaš li decu, prijatelje…
 Autobus je vozio pored parka, putnici su bezbrižno čavrljali, uživali u letu, vožnji koja ih je vodila na obližnje gradsko kupalište… Sjedinjeni tim trenutkom: deca, žene, muškarci…
 Autobus je vozio pored parka, prozori su bili otvoreni i vreo avgustovski dan je ulazio u vozilo, milovao obraze putnika, kretao se po prašnjavom podu, zavlačio ispod sedišta… Kako je moguće da postoje takvi dani, izmaknu kontroli i pojave se, ukorače u živote ljudi? Stari, šareni autobus koji umesto da truli na gradskom otpadu leprša kao leptirić ulicama grada. Dan sličan snu. Trista šezdeset i četiri bezvrednih dana u godini da bi došao jedan vredan.
 I ti u autobusu imaš svoje mesto. Niko ne zahteva da ustaneš i ustupiš ga nekoj starijoj gospo|i, invalidu… Bezbrižno sediš na sedištu i gledaš oko sebe, uživaš u nepoznatim licima koje prvi put vidiš i nikada više nećeš videti. Lica mladih majki, njihove dečurlije, mladića i devojaka: sva su za tebe nepoznata.
 Smeješ se zajedno sa njima kao da im pripadaš. Želiš da im pripadaš, da oni veruju da im pripadaš i da celoga leta sa njima odlaziš na gradsko kupalište. Da im se učini da te ipak znaju, da su te oduvek znali:
 - Ma, da to je onaj…