Tačno znam kako izgleda, kako se osećaš, kada imaš trinaest godina. Pamtim jesen kada sam imao toliko godina.
Sam kraj leta, početak septembra i školske godine. Dakle, sedmi razred. U odeljenju imamo dvojicu novih učenika. Obojica su krupni, visoki, i deluju starije od nas ostalih. Jedan i jeste stariji: dve godine... On će i iskvariti ostale dečake iz odeljenja učeći ih da puše, piju... beže sa časova... Međutim, on nije tema ove priče, ovog sećanja.
Jednoga dana sedeo sam u učionici, i listao svoj omiljeni strip časopis. Upravo sam ga kupio na kiosku. Bio je mali odmor, i ja sam želeo da pogledam šta se dešava sa mojim omiljenim junacima...
Onda mi je prišao taj dečak, i preko mog ramena počeo da čita novine rasprostrte na klupi. To baš mrzim, to me baš dekoncetriše.
Nisam želeo da se sprijateljim sa tim momkom. Nije mi bio potreban. Tek je došao u rezred, i delovao mi je nezanimljivo. Imao sam ja svoje drugove...
Pomenuo je da je on došao iz grada u kome su se štampali te novine.
Nije me nešto impresionirala ta činjenica. Možeš, dečače, da dolaziš iz koje hoćeš selendre, ali ovo je centar sveta! Ovde moraš postati neko i nešto!
Bio je izrazito plav, albino. Oči su mu bile crvene, kao pod upalom, dok su u uglovima bili krmeljci. Gadio mi se. I otkud baš meni da priđe?
Prolazili su dani... Položaj novog dečaka je svakim danom postajao sve povoljniji... Iz skoro svih predmeta je briljirao, na školskim odmorima dečaci bi se oko njega okupljali, i on bi ih zabavljao... Na sportskom terenu je najbolje igrao fudbal... Čak je i na školskom krosu osvojio prvo mesto...
Više mu nije bila potrebna moja naklonost. Ma kakvi, nije me više ni primećivao! Ipak, bilo je u njemu neke mržnje, prezira, prema meni. Ne znam zašto?! Zar je pamtio onaj nevažni incident sa početka školske godine?! Ako jeste, baš je bio osvetoljubiv.
Došlo je leto, školski raspust, i prestao sam da ga viđam... Uostalom, kao i druge učenike iz odeljenja.

Kada je počela nova školska godina, više ga nije bilo. Njegov otac, vojni muzičar, ponovo je dobio prekomandu, i promenili su grad.
Iščezao je, savršeno je iščezao. Mada je delovao kao ozbiljan momak, nikome se nije javio, napisao pismo, razglednicu, ili, tokom godine, svratio na jedan dan da nas obiđe. Nestao je. Prosto je nestao. To ga je umanjilo u mojim očima.
Otišao je u veći grad i, verovatno, tamo stekao nove drugove, ali... Ako je nekome nešto dugovao, onda smo to mi bili!

Sticajem okolnosti, deset godina kasnije saznaću nešto o njemu. Međutim to neće biti vesti koje sam očekivao.
Isapalo je da se taj fini momak propio, zabatalio fakultet, i da pravi probleme roditeljima. Možda se, čak, bio i oženio?
Eto, tada su, kao bljesak, dospele te vesti o njemu, nekako pronašle do mene put. I, tu je kraj! Nikada više ništa o njemu nisam čuo. O dečaku koji je ušetao u mojih trinaest godina, podelio mi neke životne lekcije, naterao da sazrim, i otišao brižljivo zatirući za sobom sve tragove.