Nepoznatom se činilo da nikada nikoga nije ni poznavao u K-u. Kao da je sve vreme u tom gradu živeo sam, potpuno sam. Ne može čak da zamisli ni trenutak kako dolazi na ovaj svet: trenutak kada se njegova majka porađa. Kao da je to izmišljeno, na primer  kao i priča o bezgrešnom začeću Device Marije.
         Oduvek je on bio u K-u. Ako su njegovi roditelji došli u K (majka iz obližnjeg sela, otac iz nekog bosanskog mesta) Nepoznati niotkuda nije došao u K. On mu je oduvek pripadao.
         Zamišlja sebe kako kao dečak od pet godina priča svojim roditeljima, komšijama, rođacima:
         - Ja sam oduvek bio u K-u. Star sam koliko i K. Kada ste vi bili negde drugde ili vas još nije bilo, ja sam bio ovde. Ponekad sasvim sam. Ratovi bi opustošili naš K i svi bi otišli negde drugde, ali ja sam ostajao. Negde bi me bilo.
         Bio je dete-prorok, i znao je o K-u od pre sto-dvestotine godina. Nisu postojale tako stare knjige o gradu dokle je sezalo sećanje Nepoznatog.
         I mada je bio dete imao je istrošeni glas starca. U govoru bi često koristio arhaične, davno zaboravljene reči ili reči naroda koji su prošli preko Balkana: Gota, Vizigota, Avara...