Na vrhu zgrade, iznad stanova, bila je terasa. Nekada je stanarima služila za sušenje rublja. U stvari, samo onima koji su stanovali u potkrovlju i nisu imali sopstvene terase. Drugu polovinu zgrade je prekrivao ravan krov. Bio je posut šljunkom. Na krov se sa terase moralo penjati metalnim merdevinama pričvršćenim za zid.
Nekada davno i u letnjim mesecima na njemu bi se sunčali neki od stanara zgrade. Najčešće, student sa drugog sprata i devojka iz prizemlja. Bili bi osamljeni, niko im ne bi smetao. Verovatno je između njih dvoje bilo izvesnih simpatija. (Verovatno je, ipak, preblaga reč, i zato je prikladnija, tačnija - sigurno.) Da li su njihova intimna druženja prolazila u bezazlenom ćaskanju ili bi odlazili i korak dalje, i prepuštali se nežnim dodirima i poljupcima? Smešteni iznad svih nas oni bi satima svoja tela izlagali suncu. Svoja naga, vrela tela. Kako su tako obnaženi jedno drugom morali delovati poželjno. Ta savršenost, skladnost njihovih mladih tela. Tela u punom životnom naponu, potpuna spremna da se upotrebe, stave u funkciju.
Stanovali smo na poslednjem spratu, i ja bih ponekad izašao na našu terasu i posmatrao šta se dešava ispred zgrade ili posmatrao obrise grada. Bio sam na školskom raspustu i dosađivao se. U takvim trenucima dešavalo bi se da sa krova doleti kamenčić i padne pored mene. Radoznalo bih pogledao gore, međutim njih dvoje bi se sakrili, povukli iza ivice. Igrali su se sa mnom, sa dečakom koji se dosađuje, nema sa kim da se druži. Ostajao bih na terasi i strpljivo čekao da se konačno otkriju, pokažu. Ponekad bi kamenčić ponovo doleteo dok bih ja gledao u drugom pravcu. Ponekad bih ih okrznuo krajičkom oka, video u njihovom naumu i tada bi sa krova dopro smeh.
Njihova tajna veza je kasnije prestala. Možda te jeseni, a možda sledeće? Mladić se vratio na studije u Beograd dok je devojka ubrzo i tiho napustila roditeljski dom. Udala se. Možda je mislila da mu na taj način prkosi, stavlja do znanja šta je izgubio, zauvek izgubio?
Niko se više ne penje na krov zgrade. Svakoga leta u medijima pričaju o ozonskoj rupi i štetnosti prekomerenog izlaganja suncu. U gradu je od tada izgrađeno nekoliko bazena, veštačko jezero na kraju grada je dobilo uređenu plažu. Ko je željan sunčanja, kupanja i, naravno, druženja tamo odlazi. Ravan krov na mojoj bivšoj zgradi je izgubio svaki smisao. Niko više i ne pokušava da ga osmisli. Kamenčića je i dalje sasvim dovoljno. Zimi su prekriveni snegom, ušuškani ispod belog, nežnog pokrivača, u proleće i jesen natopljeni vodom... Vlažni i hladni. Međutim, niko ih ne uzima u ruke, ne miluje, ne dodiruje, ne prinosi usnama ili obrazima kao neke relikvije. Relikvije na kojima su nekada ležala mlada, skladno oblikovana tela i ispisivala najromantičniji, najsuštinskiji deo svojih životnih priča.